The Serbian family in the late Middle ages

  • Siniša Mišić Department of History Faculty of Philosophy University of Belgrade
Keywords:
family, nuclear family, cooperative family, marriage, children, dowry, Serbia, middle ages

Abstract

Marriage in Serbia in the middle ages was conducted only between persons belonging to the same social class. It was arranged and the woman would bring a dowry which would be controlled by the husband as long as the marriage lasted. Male children would inherit their father. Daughters played a significant role in connecting families through marriage. A man, unlike a woman would not bear any consequences in case of adultery. The consequence of this was a large number of extramarital children. In the Serbian state in the middle ages the family, or the “home” (kuća as it is named in sources), was the basic unit of society. The family could be nuclear or cooperative. Through the analysis of diplomatic data, as well as the first Turkish books – defters, one can see that one quarter of the population lived in nuclear families. More than half of the families which lived in cooperative arrangements were made up of small cooperatives numbering no more than two or three members. Almost all cooperative families were made up of father-son or brotherly cooperatives. The type of cooperative was largely influenced by the length of life or the capability of giving birth. The source material shows a small number of large cooperatives. Nuclear families and cooperative families are present in both the nobility and the small folk (dependents). There is no difference in the family structure with regard to social status. Nuclear families are omnipresent, and the characteristics of cooperative families are the same in nobility, serfs, sokalniks (a class a little above the serfs, who were most often servants, with certain privileges), priests, repairmen or fishermen. The difference is seen only within the Vlach population where in the cooperative there are more sons in law than in other populations. This is the result of an attempt of an agrarian population to move toward the status of herdsmen which was more favorable for them.

References

Извори

Архимандрит Леонид. 1870. Хрисовуља цара Стефана, дата у Скопљу 1347. којом се оснива епископска столица у Леснову. Гласник СУД 27 (10). Београд.
Законоправило. 1991. Законоправило или Номоканон светога Саве, приредио М. Петровић. Горњи Милановац.
Ивић, П.и М. Грковић. 1976. Дечанске хрисовуље. Нови Сад.
Ковачевић, Љ. 1890. Светостефанска хрисовуља. Споменик СКА 4.
ССА 4. 2005. – С. Марјановић-Душанић, Повеља краља Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Врању манастиру Хиландару, 69 – 85.
ССА 3. 2004. – С. Мишић, Хрисовуља краља Стефана Уроша III Хиландару о спору око међа Крушевске метохије, 3 – 17.
ССА 2 (2003) – Ј. Мргић-Радојчић, Повеља бана Твртка кнезу Вукцу Хрватинићу, 167 – 184.
Мишић, С. и Т. Суботин-Голубовић. 2003. Светоарханђеловска хрисовуља. Београд.
Недељковић, Б. 1984. Liber Viridis. Београд.
Новаковић, Ст. 1912. Законски споменици српских држава средњега века. Београд.
Новаковић, Ст. 1907. Матије Властара Синтагмат. Београд.
Новаковић, Ст. 1898. Законик Стефана Душана. Београд.
Павловић, М. 1928. Грачаничка повеља. Гласник СНД 3. Скопље.
Петковић, В. 1922. Манастир Раваница. Хрисовуља кнеза Лазара у Врднику. Београд.
Н. Радојчић. 1960. Законик цара Стефана Душана. Београд.
Соловјев, А. 1926. Одабрани споменици српскога права. Београд.
Стојановић, Љ. 1934. Старе српске повеље и писма I – 2. Београд.

Литература

Благојевић, М. 1970. Када је краљ Душан потврдио дечанску хрисовуљу? ИЧ 16 – 17.
Blehova – Čelebić, L. 2002. Žene srednjovjekovnog Kotora. Podgorica.
Бобић, М. 1998. Српска средњовековна породица у области Бранковића. Социологија 3: 393 – 410.
Бобић, М.1996. Проучавање породице и домаћинстава на основу пописа области Бранковића из 1455. године. Становништво 34 (1–2): 29 – 38.
Бобић, М. 2001. „Куће, породице и задруге“. У Насеља и становништво области Бранковића 1455. године, ур. М. Мацура, 316 – 372. Београд.
Богишић, В. 1927. Правни чланци и расправе 1. Београд.
Габарахманов, П. Ш. 1996. Средневековые крестьяне и их семьи. Москва.
Мишић, С. 2010. Законске одредбе о власима у повељама Немањића. Браничевски гласник 7: 36 – 48.
Мишић, С. 2005. Насељеност Полимља у средњем веку. Милешевски записи 6: 63 – 78.
Мишић, С. 1996. Хумска земља у средњем веку. Београд.
Новаковић, Ст. 1965. Село. Београд.
Рашевић, М. 2001. „Демографске прилике и стновништво“. У Насеља и становништво области Бранковића 1455. године, ур. М. Мацура. Београд.
Тарановски, Т. 1996. Историја српског права у Немањићкој држави. Београд.
Фостиков, А. 2004. „Жена – између врлине и греха“. У Приватни живот у српским земљама средњег века, С. Марјановић-Душанић и Д. Петровић (прир.), 323 – 366. Београд.
Published
2016-02-28
How to Cite
Mišić, S. (2016). The Serbian family in the late Middle ages. Issues in Ethnology and Anthropology, 10(2), 357-381. https://doi.org/https://doi.org/10.21301/eap.v10i2.4