Свирепост и тиранија турских султана у ренесансној новели

Apstrakt

Предмет анализе у овом раду су две ренесансне новеле: aутор прве је италијански ренесансни писац Матео Бандело (Matteo  Bandello), а Франсоа де Белфоре (François de Belleforest) творац њеног француског превода-адаптације, као и друге анализиране приче, инспирисане једном ренесансном трагедијом. Основна тема обе приче је елиминација потенцијалног претендента на престо у Османском царству: у првој се приказује братоубиство приликом ступања на власт Мехмеда II, а у другој Сулејманово погубљење најстаријег сина Мустафе због наводне издаје оца. После указивања на основне особине Банделове ренесансне новеле, као и њене новоосноване подврсте „трагичних приповести“, посебна пажња посвећена је начину на који Бандело и Белфоре приказују историјске догађаје: приче о суровости и изопачености турских султана својеврстан су – макар литерарни – обрачун с објективном опасношћу коју за Европу представља Османско царство. Поред видљивих идеолошких побуда, код ових аутора, а нарочито код Белфореа, уочава се и тежња ка приближавању жанру трагедије. Трагедија се тада првенствено схвата као приказивање патетичних и болних призора; о томе на плану израза сведоче естетика патње и емфаза.