Нова друштвена и културна нормалност и ковид-19 у Србији од фебруара до маја 2020. године

Apstrakt

Стање изазвано појавом ковида-19 можемо да посматрамо као критичан догађај: типолошки, то је догађај без преседана, који изискује и обликује нове врсте повесног деловања, до данас  непознатог у датом контексту. Критични догађаји служе као снажни вредносни и емотивни оријентири у културној когнитивности сваке средине и на основу њих се врши значењско одређивање према другим догађајима. На материјалу прикупљеном првенствено у интернет верзијама електронских и штампаних медија разматрамо на који начин је кроз вести, представљене у њима, обликована стварност кроз изјаве државних управљача и лекара у Србији. Показујемо како је текао наративни преображај социокултурне стварности из времена пре избијања опште заразе ковидом-19 у нашој земљи до времена непосредно након укидања ванредног стања проглашеног због те заразе. Претпоставка је да све што се ради и што се радило да би се изашло на крај са заразом није сврха само себи, већ има за циљ омогућавање повратка оном животу на који смо навикли пре избијања заразе. Ковидом-19 дестабилизована је наша свакодневица. Таква свакодневица јесте референцијална тачка „нормалности“. Социокултурна нормалност односи се на уобичајено и неометано одвијање свакодневних активности. Појава ковида-19 изнедрила је појам „нове нормалности“, то јест одвијања свакодневног живота који је налик нормалном, уобичајеном животу, али уз придржавање мера донетих од стране власти чији је циљ спречавање ширења заразе. У тескту се бавимо периодом који започиње непосредно пре избијања заразе ковидом-19 у нашој земљи, а окончава периодом по укидању ванредног стања, да бисмо показали како се дискурзивно производи слика друштвене стварности у којој појам „нове нормалности“ има посредничку културно когнитивну улогу експланаторног средства ситуације у којој се мора живети са заразом да би се једног дана могло вратити начину живота какав је постојао пре њега.