Aqua vitae – Beleške o geografiji proizvodnje i potrošnje alkohola na osmanskom Balkanu

Apstrakt

Rad predstavlja nastavak mojih istraživanja o međusobnom uticaju, zapravo preplitanju uticaja klimatskih i društveno-ekonomskih činilaca na proizvodnju najpre vina, a od 16. veka nadalje, i alkoholnih pića. Klimatsko zahlađenje i znatno veća količina padavina, a manja osunčanost, nastupila je polovinom pomenutog veka, i u istorijskoj klimatologiji se ovaj period, koji traje do oko polovine 19. veka, naziva „Malim ledenim dobom“. Ne samo na osmanskom Balkanu, već širom srednje i zapadne Evrope, vinogradarstvo je pretrpelo ozbiljne i dugoročne štete, i nije bilo više isplativo, s obzirom na količinu uloženog rada specijalizovanih radnika i troškova. Krajnji proizvod, vino, bilo je ne samo nedovoljno količinski, već i lošeg kvaliteta, najčešće veoma kiselo zbog malog procenta šećera. U drugim delovima Evrope, društva su se okrenula većoj proizvodnji piva, potom novih alkoholnih pića – rakije, džina, ruma i votke, već u zavisnosti od podneblja i raspoloživih sirovina. Na osmanskom Balkanu opaža se povećana proizvodnja rakije od domaće šljive, koja je otpornija na klimatske promene od vinove loze, a ne zahteva specijalne veštine gajenja, niti prerade. Suva šljiva postaje značajna i kao izvozni artikal, i na taj način doprinosi povećanju prihoda domaćinstva. Transfer tehnologije proizvodnje alkoholnih pića kretao se kako mediteranskim pomorskim putevima, tako izgleda i Dunavom i Savom, da bi već početkom osmanaestog veka proizvodnja se odvijala na selima. Napori osmanskih vlasti bili su usmereni i na očuvanje pravovernosti muslimana, ali i na očuvanje prihode od poreza na proizvodnju i distribuciju vina i alkoholnih pića. Stoga se ovo pitanje sagledava kao društvenokulturni fenomen, gde su se ukrštali javna i privatna sfera, politički i verski propisi. Tekst donosi kratak pregled jezičkih termina i novih pozajmica, novih balkanizama, koji svedoče u prilog opšteprihvaćene kulturne prakse konzumacije alkohola, koja je, kao i proizvodnja, bila prvenstveno u domenu muškaraca, a sve unutar granica jednog multikulturalnog i multikonfesionalnog carstva. Deo putopisne literature je izbor za ilustraciju nekih već opaženih pojava, kao što je ponašanje osmanske, odnosno, islamske elite, koja privatno uživa u „zabranjenim stvarima“, poput efendije Ahmet-bega u Beogradu. Konzumacija žestokih pića raširila se i u vojnom staležu, te su primeri opijenih janičara brojni, i to je uticalo na njihovu sve veću nasilnost i neposlušnost prema organima javne vlasti. Osim povremene upotrebe, ritualne, u sklopu druženja muškaraca, navedeni su primeri medicinske upotrebe rakije, opet kao samo mali deo postojećeg korpusa izvora. Tema je daleko od toga da bude iscrpljena, i nadamo se da ćemo imati druge prilike da se vratimo analizi kompleksnih društvnenih i kulturnih obrazaca, kao što je konzumacija alkoholnih pića.