Измицање бољег сутра: криза идентитета имиграната у делу Јучерашњи људи

Apstrakt

Једна од честих тема у књижевности дијаспоре је процеп између старог и новог живота и два другачија културна идентитета са којима се имигранти суочавају. Стари лични идентитет, који је био образован на основу поистовећивања са системом вредности у оквиру колективног идентитета у матичној култури, бива дестабилизован. Доласком у нову средину, имигрант се одаљио од свог старог културног наслеђа, али често постоје потешкоће да се у потпуности уклопи у нову средину. О сложености тумачења појма идентитета у последњих неколико деценија, фрагментарности субјекта и проблемима идентификације личног ја пише Стјуарт Хол у критичком чланку „Коме је потребан идентитет?“ ­Циљ овог рада је да се, ослањајући се на теоријска виђења поменутог теоретичара, истражи на који начин се главни протагонисти у причама Горана Симића у збирци Јучерашњи људи суочавају са кризом идентитета у току живота у расејању. За разлику од ликова у својој прози, Симић је успео да се избори са болном прошлошћу након емигрирања из Босне и Херцеговине и оствари као књижевник и у новој држави, Канади. Међутим, како наша анализа показује, његови јучерашњи људи остају „заглављени“ у успоменама са незараслим „ожиљцима“ без могућности да се са неким или нечим повежу и закораче у боље сутра.