„Sirogojno Style“: proizvodnja i distribucija zanatskih predmeta/proizvoda od vune

Apstrakt

Istražujući modnu produkciju Sirogojno stila, pošla sam od pretpostavke da su „predmeti kao i reči nosioci informacija“. Na osnovu do sada napisanih radova, a najiscrpniji je svakako rad Bojane Bogdanović, i sopstvenog terenskog istraživanja 2010. godine, nastojala sam da utvrdim koliko je ovaj modni stil bio nosilac informacija o kulturnoj sredini koju je reprezentovao. Obuhvatila sam istrazivanje materijala, proizvodnju i prodaju predmeta od vune.

U razvoj ovog stila prenet je entuzijazm kreatorke Dobrile Vasiljević-Smiljanić i žena iz zlatiborskog kraja, kao i velika podrška tadašnjih političkih struktura (države), lolalnih vlasti i, preko porodičnih veza, Dobrile Vasiljević-Smiljanić i crkve. Njene kreacije su poznate po adaptaciji tradicionalnih lokalnih ornamenata. Stvoren je prepoznatljiv stil proizvoda od vune.  Na tom „putu vune“ od lokalnih sirovina do islandskih, od unikatnih motiva do prodaje na otvorenom, od prodaje u zemlji i inostranstvu do muzealizovane prodaje u prvoj deceniji dvadeset prvog veka, prošlo je više od pedeset godina.

Proizvodi iz Sirogojna bili su prepoznatljivi i u zemlji i u svetu. Svi negativni procesi koji su pratili devedesete godine XX veka uticali su na smanjenje obima proizvodnje i distribuciju proizvoda domaće radinosti iz Sirogojna. U kasnim devedesetim proizvodnja je prešla u ruke vlasnika iz lokalne sredine koji nije mnogo zainteresovan za nju. Ta proizvodnja i prodaja je u prvoj deceniji dvadeset prvog veka  muzealizovana.  

Dobrila Vasiljević-Smiljanić mi je 2010. g  rekla „da bi sada  sve trebalo početi od nule, od novih motiva do marketinga“. Čini se da i danas nedostaje njen veliki entuzijazam. Vlasnici nove firme kažu „da su sela pusta i da nema dovoljno pletilja“. S druge strane, postoji prodaja na otvorenom, dobro postavljena i vidljiva onome ko dolazi u Sirogojno. Na tom prostoru, u tipskim kućicama žene pletu i prodaju predmete od vune sa motivima koje je nekada kreirala Dobrila Vasiljević-Smiljanić. Pletu ih žene koje su nekada radile u tom pogonu, a i one izvan njega.  Većina ovih žena na taj način izdražava svoju porodicu, budući da je i u ovom kraju jedan broj muškaraca ostao bez posla. Sve ispitanice koje rade na otvorenom navode da su nezadovoljne svojim statusom. Prostor gde rade i prodaju registrovan je kao zanatska radnja, a njihova delatnost kao zanat, ali ih u privrednom registru vode kao preduzetnike, a ne kao zanatlije, što utiče na visinu poreza. Nezadovoljne su jer mesto gde rade drugi nazivaju „buvljak“. Moje ispitanice nisu imale nikakav odnos prema činjenici da se na tom mestu kopira motiv čiji je idejni tvorac kreatorka Dobrila Vasiljević-Smiljanić.

U završnom delu rada iznosim svoje viđenje tekstilne radinosti u Sirogojnu. Ističem da je  Dobrila Vasiljević-Smiljanić imala aktivnu ulogu u fromiranju ideje da se otvori Muzej „Staro selo“. Šteta je što je propala njena početna ideja da se u tom atraktivnom ambijentu predstavi tradicionalni  postupak izrade predmeta od vune. Ti programi danas  u manjem obimu postoje u Muzeju. Istraživanje tokom 2010. godine je pokazalo da se originalna proizvodnja „Sirogojno stila“ smanjuje i muzealizuje. Muzej „Staro selo“ bi mogao da objedini resurse, bude centar tekstilne zanatske delatnosti i tako zaštiti, razvije i unapredi tekstilnu baštinu Sirogojna.