Сви егзили Иринe Немировскe

Apstrakt

Успех романа Француска свита (Suite française) изазвао је поновно интересовање за опус Ирине Немировске, списатељице која је стварала између два рата и написала двадесетак романа и неколико збирки новела. Живот Ирине Немировске (Irène Némirovsky, Ирма Ирина Леонидовна Немировская, 1903-1942), руске Јеврејке која је, од Октобарске револуције па до своје трагичне смрти у Аушвицу, живела као емигранткиња и апатрид, такође је привукао велику пажњу јавности. Наше интересовање у овом раду посвећено је прво околностима у којима је Немировска живела и стварала, значајним с обзиром на историјски тренутак као и на утицај ових околности на њену судбину али и на појављивање одређених тема у њеном стваралаштву. После сажетог прегледа стваралаштва Ирине Немировске,  анализа је у раду усмерена на романе у којима су теме егзила, носталгије и неприпадања новој средини веома присутне, а то су: Давид Голдер (David Golder, 1929), Јесење мушице (Les Mouches d’automne, 1931), Самотничко вино (Le Vin de solitude, 1935) и Пси и вукови (Les Chiens et les Loups, 1940). Теоријски основ за нашу анализу нашли смо у студији Будућност носталгије Светлане Бојм (Svetlana Boym, The Future of Nostalgia, 2001), у којој Бојм разликује њене две основне подврсте: рестауративну и рефлексивну носталгију, и дефинише њихове основне карактеристике. Анализа делања и осећања централних ликова наведених романа Немировске показује да је код њих превасходно присутна рефлексивна носталгија, праћена противречним тежњама: да се с једне стране у ново друштво уклопе и интегришу, док са друге њима владају тескоба, туга и осећања измештености и неприпадања.