Društveno pamćenje i primenjena kritika

O pretvaranju poezije u ideološku batinu

Apstrakt

Te­ma ovog tek­sta je dru­štve­no pam­će­nje, ko­je autor­ka raz­u­me kao po­sle­di­cu slo­že­nih od­no­sa sa­vre­me­ne po­li­ti­ke, isto­ri­je i kul­tur­ne pro­duk­ci­je u naj­ši­rem smi­slu re­či. Kao i za ve­ći­nu auto­ra ko­ji se ba­ve dru­štve­nim pam­će­njem, i za nju je ovaj fe­no­men neo­dvo­jiv od pro­ce­sa stva­ra­nja na­ci­je. U kon­tek­stu iz­grad­nje na­ci­ja u Is­toč­noj Evro­pi uslo­vlje­nost ovih fe­no­me­na pre­po­zna­je se u spe­ci­fič­noj ulo­zi ko­ju su od­i­gra­li je­zik i knji­žev­nost u tim pro­ce­si­ma. Za­to se u ovom re­gi­o­nu, mo­žda iz­ra­zi­ti­je ne­go dru­gde, na po­lju kon­tro­le dru­štve­nog pam­će­nja, i po­seb­no u kon­tro­li nad in­ter­pre­ta­ci­jom sta­ri­jih knji­žev­nih de­la, uvek ogle­da­la hi­je­rar­hi­ja mo­ći. Još vi­še, moć se na tom po­lju be­lo­da­no po­tvr­đi­va­la. Ve­zi­va­njem svog is­tra­ži­va­nja za ju­go­slo­ven­sku na­ci­ju, pe­riod ne­po­sred­no po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta i funk­ci­ju knji­žev­ne kri­ti­ke u us­po­sta­vlja­nju ju­go­slo­ven­skog ka­no­na tu­ma­če­nja pro­šlo­sti, autor­ka u ovom tek­stu is­pi­tu­je je­dan od na­či­na ob­li­ko­va­nja dru­štve­nog pam­će­nja u vre­me­nu ak­tiv­ne iz­grad­nje ju­go­slo­ven­ske na­ci­je. Fo­kus is­tra­ži­va­nja je na so­ci­jal­noj uslo­vlje­no­sti kon­stru­i­sa­nja pam­će­nja od po­li­tič­ke an­ti­ci­pa­ci­je sa­vre­me­nih i bu­du­ćih po­tre­ba dru­štva. Pre­i­spi­tu­ju­ći te­zu o dru­štve­nom pam­će­nju kao iz­ra­zu na­sto­ja­nja dr­ža­ve da na­ci­ji ob­ja­sni nje­nu pro­šlost i pri­la­go­di je ak­tu­el­nim po­tre­ba­ma, autor­ka u is­tra­ži­va­nju pra­ti po­sle­rat­nu re­in­ter­pre­ta­ci­ju ne­ko­li­ko kla­sič­nih auto­ra ko­ji su ušli u ju­go­slo­ven­ski ka­non tu­ma­če­nja pro­šlo­sti.