„Osmi putnik“ i pripovedanje u antropocenu: evolucionizam, kreacionizam i pseudoarheologija u naučnoj fantastici

Apstrakt

U radu je analizirana promena metanarativa u franšizi Osmi putnik (1979) koju je istoimenim filmom pokrenuo režiser Ridli Skot, a koja je nastavljena nizom od tri nastavka u režijama Džejmsa Kamerona (1986), Dejvida Finčera (1992) i Žan-Pjera Ženea (1997). Franšiza je oživljena 2012. filmom Prometej u režiji Ridlija Skota. Radnja prva četiri filma smeštena je na kraj antropocena i bavi se užasom vanzemaljskog života, nudeći evolucionistički pristup razvoju ljudske vrste. U svetu u kom je planeta Zemlja „usrana rupa“, kako tvrdi jedan od protagonista trećeg nastavka filma Osmi putnik, ljudi teraformiraju druga nebeska tela i kolonizuju svemir. Međutim, obnovom franšize filmom Prometej došlo je do promene metanarativa sa evolucionizma na kreacionizam i pseudoarheologiju sa biblijskim motivima. Ljudi prestaju da budu primarni aktanti i njihovo stvaranje i uništenje pripisuje se vanzemaljskim inženjerima. Imajući u vidu ideju koju je predložila Dona Haravej, da je pripovedanje ključno za opstanak planete Zemlje, ovaj rad ukazuje na opasnost popularizacije kreacionizma i pseudoarheologije u naučnofantastičnim narativima, koju vidimo i u novijim radovima Ridlija Skota (Vučje vaspitanje, 2020). Ljudi nisu stvari i ne mogu se staviti u istu ontološku ravan sa androidima. Odgovornost za život na planeti Zemlji i u svemiru, u nedostatku dokaza za suprotno, ostaje kolektivno u rukama ljudi, a ne vanzemaljskih Drugih. Kao rešenje, rad predlaže promenu narativa u naučnoj fantastici u skladu sa savremenim antropološkim i arheološkim znanjima o antropocenu i njegovim posledicama. Pripovedanje koje insistira na kolektivnoj ali i pojedinačnoj krivici (pojedinci; korporacije) i odgovornosti za razvoj i posledice antropocena je pripovedanje za opstanak planete Zemlje.