Вампир као модел културне другости у телевизијској серији „Шта радимо у сенци“

Apstrakt

Вампири из популарне културе разликују се од вампира из наше традицијске културе не само по томе што се хране људском крвљу, већ и по импликацијама другости које представљају. Док је српски вампир пример онтолошке другости – повратник из мртвих, нечовек наспрам човека – али не и социокултурне другости – припадник је исте заједнице као и они на које су усмерена његова недела, вампир из популарне културе пример је тога на који начин се социокултурна другост црпе из онтолошке. Његова нељудскост јасно је означена као суштинска различитост у односу на човека у физичком и психичком смислу: осим тога што је немртав и долази на врх ланца исхране, тело му поседује анималне и протејске карактеристике, а служи се и разноврсним парапсихолошким моћима. Као такав, представља странца у људском свету уопште, али и туђинство у односу на социкултурне средине у које га смештају различита књижевна или филмска дела популарне културе. У америчкој телевизијској серији, „Шта радимо у сенци“, насталој према истоименом новозеландском филму, а у форми ситкома и псеудодокументарца,  пратимо заједнички живот троје крволочних вампира, пореклом из Европе и Азије, у кући на Стетен Ајленду, у Њујорку, коју деле са домаћим енергетским вампиром. Њихов изглед, понашање, навике, говор атрибути су њиховог туђинства у Новом свету – и извор сталних неспоразума с околином у коју би да се уклопе. Иако њихови суседи не могу знати да они нису људи, према њима се – уз све куртоазије грађанског друштва и политичке коректности – понашају баш тако: препрека за уклапање вампира у савремено америчко друштво није њихова нељудскост, већ њихова културна некомпетенција. Испоставља се да савремена културна мисао која стоји иза културних представа о онтологији и другости, представља вид Личовог сагедања начина примарне идентификације у већини светских традиционалних култура, у којима се „странци у ствари не убрајају у људска бића“.