Физиологија и митологија „домаћег“ и „туђег“: модел вампира у српској традицијској култури и популарној култури

Apstrakt

Вампир из српске традицијске културе и онај из популарне културе два су различита бића. Први је готово истоветан живим људима из своје заједнице, не мења карактер ни након смрти, а ослобађање од њега задатак је целе заједнице. Везан је за своју социокултурну средину и постојање му није везано за физиолошке потребе и могућности, већ је орочено способношћу живих припадника његове заједнице да му се супротставе. Други је посебно биће, натприродних својстава, а карактер му је промењен након смрти утолико што постаје предатор, физичка и онтолошка опасност по човека, а може му се супротставити онај ко познаје његова својства и слабости. Није ограничен територијално у свом деловању, али увек је приказан као уљез из перспективе аутора. Симулиција је човека утолико што свој посмртни живот мора одржавати исхраном, али и тиме поседује способност да се репродукује, то јест да ствара нова бића своје врсте. Заједничко им је да: 1. настављају да живе након смрти у сопственом физичком телу; 2. представе су оживотвореног мртвог тела конкретне људске особе, чије понашање је измењено у случају оба модела таман толико да се та измењеност може приписати представи о физичком постојању након смрти. Дата малеволентност, као основна особина односа вампира према људима  у оба случаја произлази пре из смисла постојања тих модела него из представе о посмртном постојању, односно из потребе за решавањем унутрашњих проблема традицијске заједнице схваћене као локална средина, и потребе сопственог одређења према ономе што је другачије, страно и туђе у друштвима новог типа, заснованим на превазилажењу социокултурне локалности и успостављању глобалне културне комуникације.